Poslednjh dana se mnogo prica o Niku Vujicicu, o sjajnom coveku koji je pre par dana dosao u posetu Srbiji radi odrzavanja motivacionih govora. Kada sam prvi put gledala neki prilog o njemu, nisam mogla da zaustavim suze. O njemu pricam sa velikim postovanjem i odusevljenjem. On me je naterao da se zapitam da li zaista sve radimda bih bila srecna i uspesna, da li dajem sve od sebe.
Ali kakvi smo mi to ljudi, kada treba covek bez udova, a ipak srecan covek, da nas natera da nesto promenimo u svom zivotu? Nismo ni svesni sta sve imamo dok to ne izgubimo ili dok ne vidimo nekoga ko to nikada nije ni imao. To moze biti zdravlje, porodica, materijalne stvari, sve sto mislimo da nas cini srecnim. Vecina nas uvek trazi nesto vise, nesto bolje, a cesto nam je i ovo sto imamo dovoljno za pristojan i ispunjen zivot.
Ja sam trenutno jako nezadovoljna svojim radom u predhodnih nekoliko meseci. Donosila sam pogresne odluke, nisam zelela da vidim svoje prioritete i sada se nalazim u velikom problemu. Mislila sam da cu lako uspeti da se izvucem, kao sto sam to ranije radila. Ali kad-tad, sacekaju nas prepreke koje smo ranije zaobilazili. Mislim da je dobra stvar to sto sam konacno priznala greske sama sebi i sad treba da se suocim sa istim. Pisanje ovog texta je pocetak mog suocavanja i resavanja problema.
Hvala Niku sto me je naterao na razmisljanje, nadam se da cu ovog puta uspeti da zavrsim zapoceti posao.
Lana
